SFRJ je tradicionalno imala veoma razvijene i intenzivne odnose sa EU i njenim državama članicama. Bila je među 10-15 najznačajnijih partnera Unije. Diplomatski odnosi SFRJ i EEZ uspostavljeni su još 1968. godine. Prvi trgovinski sporazum zaključen je 1970. godine, a Sporazum o trgovini i saradnji 1980. godine. Između 1980.i 1991. godine bila su zaključena tri finansijska protokola, ali je većina aktivnosti zamrznuta novembra 1991. godine, kada su uvedene sankcije prema SFRJ. Ipak, ovi sporazumi, iako vrlo bitni sa ekonomske i političke tačke gledišta, ne vode integraciji i punopravnom članstvu u EU (imaju ih još države Magreba, Bliskog istoka...). Političke promene u Beogradu nakon izbora 2000. godine otvorile su vrata razvoju nove, povoljnije faze u odnosima SRJ sa ovom najvažnijom evropskom organizacijom. Članstvo u Evropskoj uniji je strateški cilj državne politike Republike Srbije i glavni deo njene spoljnopolitičke strategije. Na putu približavanja Evropskoj uniji, SRJ, a zatim i Srbija i Crna Gora (nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma 2002. godine) se uspešno uključila u globalne i regionalne integracije koje jasno pokazuju njenu evropsku orijentaciju. Nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine, SRJ je postala član OEBS-a i Saveta Evrope, čime smo prihvatili i niz pravnih instrumenata – poput Evropske konvencije o ljudskim pravima, Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina, Evropske socijalne povelje. Time je SRJ stvorila pretpostavke za usklađivanje svog zakonodavnog okvira sa evropskim pravnim standardima. U proleće 1997. godine Unija je usvojila tzv. politiku regionalnog pristupa. Početkom 1999, uporedo sa izbijanjem krize i rata na Kosovu i Metohiji, Unija je počela da priprema sveobuhvatnu politiku prema jugoistočnoj Evropi. Reč je o Procesu stabilizacije i pridruživanja (PSP) koji je usmeren na razvoj odnosa Evropske unije sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Makedonijom i Saveznom Republikom Jugoslavijom. Glavne delove Procesa stabilizacije i pridruživanja čine:
• nova generacija ugovornih odnosa kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju,
• program tehničke pomoći Kards (CARDS),
• autonomni trgovinski režim,
• politički dijalog.
Juna 1999. godine pokrenut je Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, koji je osmišljen kao važan mehanizam daljeg napretka zajedničke strategije stabilnosti i razvitka ovog dela Evrope. Cilj Pakta kao svojevrsnog procesa jeste pomoć državama jugoistočne Evrope na putu ka punoj integraciji u evroatlantske strukture i jačanje regionalne saradnje. On je počeo da efikasno funkcioniše tek posle petooktobarskih promena u Srbiji. Najveći napredak u odnosima Republike Srbije i EU postignut je nakon izbora u Republici Srbiji, oktobra 2000. godine. Na inicijativu Francuske, koja je predsedavala Savetom Evropske unije, 24. novembra 2000. godine održan je Zagrebački sastanak, na kojem su se sastali šefovi država i vlada članica Evropske unije i država obuhvaćenih Procesom stabilizacije i pridruživanja. Na sastanku je usvojena Završna deklaracija, koja predstavlja jednu od važnih prekretnica za dalji razvoj političkih i ekonomskih odnosa država obuhvaćenih Procesom stabilizacije i pridruživanja sa Evropskom unijom. Deklaracijom je zagarantovana evropska perspektiva svim državama koje su obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja, uz uvažavanje individualnih rezultata tih zemalja, i pružen je podsticaj oživljavanju regionalne saradnje. Skorašnjim potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Republika Srbija ćeučiniti bitan formalni korak u institucionalizaciji odnosa sa Evropskom unij- om. Time će započeti sveobuhvatni posao sprovođenja preuzetih obaveza i provera sposobnosti Republike Srbije za ispunjenje uslova za članstvo u Evropskoj uniji. Taj posao zahteva aktivnu ulogu i uključivanje svih učesnika procesa – Vlade, Narodneskupštine Republike Srbije, resornih ministarstava i civilnog društva i društva u celini.